Васа Пелагић
Похађао је нижу гимназију. Ђак Богословије у Београду постао је 1857. Године 1860. постао је учитељ српске основне школе у Брчком, где је основао српску читаоницу, једну од првих у Босни. Одатле преко Београда је кренуо у Русију. На Московском универзитету је слушао предавања из политичке медицине и историје медицине.
После 2 године боравка у Русији, вратио се у Бањалуку и постао је управник Српско православне богословије, која је била и прва средња школа у Босни. За школске потребе и ради ширења просвете у народу штампао је 1867. године у Београду „Руковођу за српско-босанске, херцеговачке, старосрбијанске и македонске учитеље“. Примио је чин архимандрита да би заштитио Богословију у Бањој Луци од реакционарних елемената све три вере, којима се није допадао његов слободоуман школски програм.
Године 1869. бива прогнан у Малу Азију (тачније у Кјутјају), под оптужбом да критикује турски режим у Босни. Из прогонства се спасао 1871. године уз помоћ Русије и преко Цариграда је дошао у Србију. Учествује у раду Уједињене омладине српске и председава њеној скупштини у Вршцу. Одатле одлази на Цетиње и учествује у покрету Дружине за ослобођење српства. Долази у сукоб са књазом Николом и 1872. године одлази у Нови Сад. Године 1873. борави у Грацу, Прагу, Трсту и Цириху; тада се одриче верске службе.
Учествује у босанском устанку 1875. године и пише Програм усташких права и друге меморандуме за босанске устанике. Током осамдесетих година је боравио у Србији, али због ширења социјалистичких идеја бива протеран неколико пута у Румунију и Бугарску. Године 1888. сарађује у социјалистичком листу Српски занатлија. Учествује на скупштини Занатлијског удружења у Врању 1892. и настоји да се оснује Социјалистичка партија Србије. Издаје низ брошура и књига о социјализму и сарађује у листовима Занатлијски савез и Социјал-демократ којима је био и један од оснивача. Чланке објављује и у бугарској социјалистичкој штампи, а радови се преводе и на бугарски. Због свог слободног става био је трн у оку режиму у Србији. Јавно је рашчињен, затваран у лудницу и после осуђиван на затвор. Свој живот је окончао у пожаревачком казненом затвору 25. јануара 1899. године.
Својим идејама које је објавио у својим књигама, брошурама и новинским чланцима, је пуно утицао на радничке и сељачке масе на просторима Србије, Хрватске, БиХ, Црне Горе и Бугарске.